Bez obzira na geopolitičke ambicije Vladimira Putina, većina analitičara se slaže da će predsednik Rusije dobro razmisliti pre nego što odluči da ugrozi najvažniji izvor prihoda...
Rusija ponovo koristi svoju ulogu dominantnog snabdevača Evrope prirodnim gasom, kako bi izvršila pritisak na Ukrajinu i Zapad. Evropa uvozi oko 30 odsto svog gasa iz Rusije, od čega polovina prolazi preko ukrajinske teritorije. Novinarka Glasa Amerike Meri Mota pokušala je da sazna kolika je zaista prednost Rusije ukoliko pokuša da iskoristi izvoz energenata da postigne diplomatske ili geopolitičke ciljeve u Evropi.
Viktor Janukovič, tadašnji predsednik Ukrajine, sastao se sa visokom predstavnicom Evropske unije Ketrin Ešton u decembru, kada se očekivalo da potpiše ključni trgovinsko-politički sporazum sa EU. Međutim, Janukovič je na zaprepašćenje brojnih građana Ukrajine odbio da ga potpiše, slušajući savet predsednika Rusije Vladimira Putina, koji je privukao bivšeg predsednika obećanjima o jeftinom gasu.
S obzirom na velike količine ruskog gasa, koje Ukrajina troši svake godine, Janukoviču je to izgledalo kao dobar posao.
Međutim, od kada je u februaru Janukovič, usled masovnih protesta, zbačen s vlasti, ruski gas je postao više kazna, nego mamac.
Aleksej Miler, izvršni direktor "Gazproma"
Ranije ovog meseca, Aleksej Miler, izvršni direktor ruskog energetskog giganta „Gazproma“, dogovorio se sa premijerom Rusije Dmitrijem Medvedevom da podigne cenu gasa, koji se prodaje Ukrajini, za 44 odsto.
Posle poskupljenja, Ukrajina „Gazpromu“ duguje 2,2 milijarde dolara. Ukoliko Kijev nastavi da ne plaća račune – a bez pomoći spolja, neće moći – „Gazprom“ može da prekine isporuku.
To su potencijalno loše vesti za Evropu, kaže Entoni Frogat, viši saradnik londonskog „Četam hausa“. On smatra da će Rusija verovatno nastaviti da koristi gas kao političko sredstvo.
“Ruska ekonomija veoma zavisi od energije. A ako više ne vidi političku i ekonomsku korist od snabdevanja Ukrajine po nižim cenama, onda će ih povećati. I uvek je to u vezi sa tim političkim promenama, koje vidimo u Evropi u poslednjih par meseci”.
Ovog puta međutim, pretnja nije toliko zlokobna kao što je bio slučaj tokom spora o cenama u zimu 2006. and 2009. Evropske zemlje od tada su pronašle druge načine da ispune svoje energetske potrebe, i –u svakom slučaju – neće se oslanjati na ruski gas tokom letnjih meseci. Uprkos tome što većina evropskih zemalja u to vreme obnavlja zalihe, gasa bi trebalo da bude dovoljno posle relativno blage zime.
“Prethodni put – 2006. i 2009. imali smo drugačiju situaciju zato što, pod jedan – bila je zima, pod dva – EU u celini bila je više zavisna od ruskog gasa, i pod tri – veći deo tog ruskog gasa stizao je preko Ukrajine, dok je sada to promenjeno, i on obilazi Ukrajinu”.
Rusija takođe mora da misli i na cenu koju bi platila njena ekonomija, ukoliko ne izvozi gas, koji joj je najvažniji izvor prihoda. Bez obzira na geopolitičke ambicije Vladimira Putina, većina analitičara se slaže da će predsednik Rusije dobro razmisliti pre nego što odluči da ugrozi taj prihod.
