Stručnjaci za medjunarodno pravo i istoričari i dalje komentarišu oslobadjajuću presudu Haškog tribunala izrečenu Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, kao i nekoliko drugih spornih presuda u završnoj fazi rada ovog suda, dok se postavlja pitanje kako će te odluke uticati na preostale procese i dokazivanje komandne odgovornosti učesnika ratova na prostoru bivše Jugoslavije.
Marijana Toma, zamenica izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo, u razgovoru putem Skajpa razmotrila je posledice tih presuda.
Najnovija presuda Haškog tribunala izazvala je težak utisak u čitavom regionu, jer je jedna od nekoliko presuda koje se ocenjuju kao problematične, nakon presuda generalu Anti Gotovini i načelniku generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću, kaže za Glas Amerike Marijana Toma iz Fonda za humanitarno pravo.
“Ne možemo da tvrdimo da je u pitanju ikakva strategija tribunala da na neki način abolira države, ali ono što možemo da ocenimo je da je primenom visokih standarda dokazivanja u ovih nekoliko slučajeva Haški tribunal otvorio prostor za jednu dosta suženu primenu medjunarodnog prava za visoko pozicionirane pojedince u političkom i vojnom vrhu. Naime, nakon ovakvih presuda biće užasno teško dokazati odgovornost onih koji su rat vodili, naredjivali, koji su ratne zločine kao sistemsko kršenje ljudskih prava činili; one koji su te ratne zločine naredjivali i podstrekivali.“
Toma dodaje da postoji utisak da se ovim presudama Tribunala ulazi u period nekažnjivosti za visoko pozicionirane pojedince u državnim ili vojnim vrhovima. Ona ipak ne očekuje da bi takva situacija mogla da se odrazi na buduće presude u procesima najvišeg profila - sudjenjima Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću.
„Ja nisam sigurna koliko ova presuda može da ima uticaj na te dve presude koje očekujemo u budućnosti prvenstveno zbog toga što postoji veliki broj pravosnažnih presuda za slučaj Srebrenica, od presude generalu Krstiću, imamo presude Popoviću, Beari i ostalima za Srebrenicu, ali i presude Krajišniku i priznanje Biljane Plavšić. Čini mi se da će tu biti izuzetno teško da nešto poput ovoga može da utiče na rezultat presude Radovanu Karaždiću i Ratku Mladiću.“
Samo nekoliko dana posle oslobadjajuće presude, u srpskoj javnosti se ne govori mnogo o Simatoviću i Stanišiću. I dok se postavlja pitanje kako će lokalno pravosudje procesuirati slučajeve ratnih zločina u svetlu nedavnih haških odluka, nevladinim organizacijama u regionu donekle je otežan posao suočavanja domaće javnosti sa zločinima iz nedavne prošlosti. Marijana Toma kaže da su srpska javnost i vlasti uzdržano reagovale na puštanje Simatovića i Stanišića.
„Čini mi se dosta umereno, s obzirom da su bile samo dve važnije izjave, premijera Dačića i prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji su pozdravili ovakvu odluku tribunala i ocenili da je to dobro za Srbiju. Ali ono što bih želela da istaknem u pogledu regionalnog pomirenja je da mi se čini da nas jedna ovakva presuda pomalo vraća nekoliko koraka nazad u ovom procesu, budući da na osnovu ove presude nismo dobili istinu, a žrtve svakako nisu dobile bilo kakvu pravičnu satisfakciju.
S obzirom da sam proces pomirenja podrazumeva znanje o zločinima koji su se desili, ali i priznanje tih zločina od strane država koje su učestvovale u oružanim sukobima čini mi se da je pred nama dosta dug, težak i problematičan period kada je u pitanju regionalno pomirenje.“
Marijana Toma, zamenica izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo, u razgovoru putem Skajpa razmotrila je posledice tih presuda.
Najnovija presuda Haškog tribunala izazvala je težak utisak u čitavom regionu, jer je jedna od nekoliko presuda koje se ocenjuju kao problematične, nakon presuda generalu Anti Gotovini i načelniku generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću, kaže za Glas Amerike Marijana Toma iz Fonda za humanitarno pravo.
“Ne možemo da tvrdimo da je u pitanju ikakva strategija tribunala da na neki način abolira države, ali ono što možemo da ocenimo je da je primenom visokih standarda dokazivanja u ovih nekoliko slučajeva Haški tribunal otvorio prostor za jednu dosta suženu primenu medjunarodnog prava za visoko pozicionirane pojedince u političkom i vojnom vrhu. Naime, nakon ovakvih presuda biće užasno teško dokazati odgovornost onih koji su rat vodili, naredjivali, koji su ratne zločine kao sistemsko kršenje ljudskih prava činili; one koji su te ratne zločine naredjivali i podstrekivali.“
Toma dodaje da postoji utisak da se ovim presudama Tribunala ulazi u period nekažnjivosti za visoko pozicionirane pojedince u državnim ili vojnim vrhovima. Ona ipak ne očekuje da bi takva situacija mogla da se odrazi na buduće presude u procesima najvišeg profila - sudjenjima Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću.
„Ja nisam sigurna koliko ova presuda može da ima uticaj na te dve presude koje očekujemo u budućnosti prvenstveno zbog toga što postoji veliki broj pravosnažnih presuda za slučaj Srebrenica, od presude generalu Krstiću, imamo presude Popoviću, Beari i ostalima za Srebrenicu, ali i presude Krajišniku i priznanje Biljane Plavšić. Čini mi se da će tu biti izuzetno teško da nešto poput ovoga može da utiče na rezultat presude Radovanu Karaždiću i Ratku Mladiću.“
Samo nekoliko dana posle oslobadjajuće presude, u srpskoj javnosti se ne govori mnogo o Simatoviću i Stanišiću. I dok se postavlja pitanje kako će lokalno pravosudje procesuirati slučajeve ratnih zločina u svetlu nedavnih haških odluka, nevladinim organizacijama u regionu donekle je otežan posao suočavanja domaće javnosti sa zločinima iz nedavne prošlosti. Marijana Toma kaže da su srpska javnost i vlasti uzdržano reagovale na puštanje Simatovića i Stanišića.
„Čini mi se dosta umereno, s obzirom da su bile samo dve važnije izjave, premijera Dačića i prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji su pozdravili ovakvu odluku tribunala i ocenili da je to dobro za Srbiju. Ali ono što bih želela da istaknem u pogledu regionalnog pomirenja je da mi se čini da nas jedna ovakva presuda pomalo vraća nekoliko koraka nazad u ovom procesu, budući da na osnovu ove presude nismo dobili istinu, a žrtve svakako nisu dobile bilo kakvu pravičnu satisfakciju.
S obzirom da sam proces pomirenja podrazumeva znanje o zločinima koji su se desili, ali i priznanje tih zločina od strane država koje su učestvovale u oružanim sukobima čini mi se da je pred nama dosta dug, težak i problematičan period kada je u pitanju regionalno pomirenje.“