Prvi američki kuvar objavljen je 1796. godine, a od tada, razne zbirke recepata nam pružaju uvid u različite ere američke istorije.
“Govore nam o konceptu obroka, tome koliko se očekivalo da ljudi pojedu obroka tokom dana, i šta oni treba da sadrže", priča Megan Elajas, direktorka programa za studije hrane na Bostonskom univerzitetu.
Kuvari takođe otkrivaju koja hrana je bila dostupna u vreme kada su pisani. Međutim, oni nam ne govore samo o hrani, ističe Elajas, koja je autorka knjige "Hrana na stranici: Kuvari i američka kultura". Oni takođe pružaju informacije o opremi i tehnologiji koja je korišćena u datom istorijskom trenutku.
“Koji su predmeti potrebni da se priprema hrana, i šta postoji? Da li se od vas očekuje da spremate nešto nad otvorenom vatrom ili na električnom šporetu? Da li je to nešto što se sprema u mikrotalasnoj?", navodi profesorka Bostonskog univerziteta.
"Ako vidite puno recepata za stvari koje se pripremaju sa konzervansima, znate da je u pitanju vreme kada nije bilo frižidera."
Rani kuvari su takođe bili vodiči sa praktičnim savetima.
“U 19. veku su zapravo počeli kao priručnici za vođenje domaćinstva. Bilo je tu recepata za hranu, ali su takođe sadržali i recepte za sredstva za čišćenje, savete za čišćenje kuće, izvlačenje fleka, ili preporuke šta da radite ako vam dete dobije trovanje", navodi Ejmi Bentli, istoričarka hrane na Njujorškom univerzitetu. "Počeli su kao priručnici sa receptima, a onda su postepeno postali samostalne knjige sa receptima."
Amelija Simons je objavila prvi kuvar "American Cookery" 1796. godine. U njemu je napisala: "Ova knjiga je osmišljena da bi se unapredila nova generacija žena u Americi".
Kuvari su postali raznovrsniji i više regionalni posle građanskog rata, navodi Elajas. Južnjački pisci, i neki pisci sa Severa, počeli su da objavljuju kuvare u pokušaju da sačuvaju uspome na američki jug, i da ga idealizuju.
“Ideja je blia da se proda jedna lepa verzija starog Juga, kako bi se zacelile rane građanskog rata, umesto da se suoči sa problemma koji su izazvali građanski rat", ističe profesorka Bostonskog univerziteta. “Većinom su neprijatni za čitanje, jer imaju tendenciju da iznose stereotipe i ismevaju crnačke kuvare, umesto da priznaju njihovu ingenioznost, veštinu, talenat i intelekt... Postali su veoma uspešni i pomogli da se uspostavi predstava o tome kako je izgledala južnjačka gostoljubivost."
Posebnu podgrupu predstavljaju zajednički, ili grupni kuvari. To su zbirke recepata koje je prikupilo više osoba, često za dobrotvorne svrhe, i oni pružaju uvid u to šta su Amerikanci iz srednje klase, iz određenih grupa ili određenih geografskih područja, jeli u vreme kada su ti kuvari sastavljeni.
Krajem 1860-ih, mnogi recepti su počeli da obraćaju pažnju na strahove od bakterija u hrani, i zdravu hranu, što pokazuje da je u društvu rasla svest o obe teme. Kuvari pokazuju da se planiranje obroka promenilo 1930-ih, kada su frižideri postali standardni deo američkog domaćinstva.
Kuvari, međutim, ne predstavljaju sveobuhvatni odraz društva.
“Morate da imate u vidu ko čini svet izdavača, gde se taj svet nalazi i šta želi", kaže Elajas. "Izdavači žele da zarade novac. Svet izdavača nema nužno cilj da predstavi istinu o Amerikancima. Izdavači su obično belci, sa američkog severoistoka, iz više srednje klase".
Međutim, kontrola izdavaštva nad narativom popušta. Društvene mreže i blogovi o hrani doveli su do demokratizacije razgovora o ishrani, receptima i kuvanju, što potrošačima daje veću moć.
“Ako pogledate komentare na blogovima ili bilo kakvom sajtu sa receptima, vidite šta ljudi zaista kuvaju, šta misle o tome kako kuvaju, i kako sebe doživljavaju kao eksperte", ističe Elajas. "A to je uzbudljiv novi fenomen u razgovorima o hrani širom sveta".
To, ipak, ne znači da je zlatna era kuvara prošla.
“Kuvari su i dalje neka od najpopularnijih izdanja i redovno se kupuju", kaže Bentli. "Dobar su poklon, veoma su popularni pošto su na određeni način neutralni. Svako voli da dobije kuvar, posebno sa lepim dizajnom stranica."